О књизи: 2019 / Набоков поставља себи задатак да одрази оно што се по својој природи не може адекватно одразити, „да искаже тајне ирационалног у рационалне речи”. Сам његов стил, необично флуидан и синтаксички сложен, чини се само начином да се приближи овом непознатом свету, пронађе вербалну кореспонденцију са њим. „Не ово, не ово, већ нешто иза тога. Дефиниција је увек граница, али тежим даљинама, тражим иза праћки (речи, осећања, света) бесконачност, где се све, све сусреће.” „Уверен сам да нас очекују изузетна изненађења. Штета што не можете да замислите нешто што нема са чим да се пореди. Геније, ово је црнац који у сновима види снег».